среда, 3. октобар 2012.

Pizzaaaaaaaaa sa svačim ♥

Da li postoji neko ko je ne voli? Nisam takvu osobu još upoznala.
Testo je jednostavno, sos napravim, mocarela je obavezna, a ostalo po volji i ukusu.





A kada nemam bosiljak u bašti (čitaj: saksiji), onda je dobra i nana. Probajte, nećete se pokajati.






Pica ko pica, ne samo što volim da je jedem, već i da je pravim.

Testo je manje više klasično:

  • oko 800 g brašna TIP 500
  • kocka kvasca
  • 400 ml mlake vode
  • 2 kašičice šećera
  • 1 kašika soli
  • 4 kašike maslinovog ulja

Novina  koju primenjujem u poslednje vreme je ta što testo kada naraste skoro uopšte ne mesim ponovo, već odmah razvlačim shodno veličini pleha. Naravno ono je lepljivo posle narastanja, te malo samo pobrašnjavim ruke da se ne bi baš mnogo lepilo. I onda sa delimičnim sadržajem na testu, paradajz sosom, pečurkama i eventualno sa mortadelom ostavim da još malo naraste. Pršutu i mocarelu dodam pred kraj pečenja, a rukolu i nanu kada se ispeče.

Najvažnije je da je rerna maksimalno zagrejana, pleh tanak, po mogućstvu i on prethodno zagrejan (pazite da se ne ispečete) i vrlo kratko picu peći pre dodavanje mocarele, tek nekoliko minuta.








Paradajz sos:

(obavezno ga pravim)






Na malo maslinovog ulja propržiti 3 čena izgnječenog belog luka,  pažljivo i kratko da ne zagori. Dodati, čim beli luk pusti mirise, ako vas mrzi da blanširate, ljuštite i seckate - paradajz ili ako mu nije sezona, dve konzerve iseckanog pelata, a zatim dodati začine za pizzu: origano, bosiljak, majoran, luk vlašac (sveži začini, a mogu i suvi), sveže mleven crni biber, posoliti i sve još malo prokrčkati, pa ostaviti da se ohladi pre stavljanja na testo.


Svi ostali sastojci pizze su proizvoljni i prema trenutnom raspoloženju kombinovanja neograničenih mogućnosti. 






Нема коментара: